Ponekad se ne selimo od onoga od čega zaista treba da odemo

Gotovo svako je makar jednom u životu sebi dao obećanje koje nikada nije postalo deo svakodnevice.
Neko je želeo da više šeta. Neko da redovnije vežba. Neko je odlučio da manje vremena provodi u automobilu, više sa porodicom ili da konačno pronađe ravnotežu između posla i privatnog života.
Obično se ovakve situacije objašnjavaju disciplinom – ili njenim nedostatkom. Verujemo da je dovoljno da čovek zaista nešto želi i jednostavno promeni svoj život.

Iz nekog razloga, na pojedinim mestima zdrave navike nastaju gotovo same od sebe, dok na drugim zahtevaju stalan trud. Što više posmatram savremene stambene projekte, sve češće dolazim do zaključka da razlog nije samo u karakteru čoveka.
Okruženje utiče na nas mnogo više nego što obično mislimo.
Zamislite osobu koja je odlučila da se više kreće. U teoriji sve deluje jednostavno – potrebno je samo odvojiti vreme za šetnju ili trening. Međutim, stvarni život retko prati teoriju.
Ako je za običnu šetnju potrebno sesti u automobil, pronaći parking i prilagoditi ceo dan tome, šetnje prirodno postaju sve ređe. Ako put do sportske infrastrukture oduzima veliki deo slobodnog vremena, treninzi se postepeno odlažu.

Već zato što svaka dodatna prepreka čini naviku manje održivom.
A sada zamislite sasvim drugačiju situaciju.
Zamislite sada potpuno drugačiju situaciju.
Izađete iz svog doma i već za minut nalazite se na stazi za šetnju, trčanje ili vožnju bicikla. Nema potrebe da bilo šta planirate unapred, da gubite vreme na vožnju ili da običnu šetnju pretvarate u poseban događaj. U takvom okruženju kretanje prirodno postaje deo svakodnevnog života.
Isti princip važi i daleko izvan sporta.
U mnogim savremenim stambenim kompleksima ljudi godinama žive jedni pored drugih, a da svoje komšije gotovo i ne poznaju. Najčešće razlog nije u tome što su ljudi zatvoreni ili ne žele da komuniciraju. Mnogo češće jednostavno ne postoje mesta na kojima takvi susreti mogu spontano da nastanu.
Kada se deca zajedno igraju u dvorištu, roditelji gotovo neizbežno započinju razgovor. Kada kompleks ima prijatne bašte, paviljone, prostore za odmor i zajedničke zone, stanari prirodno provode više vremena van svojih stanova. Slučajni razgovori prerastaju u poznanstva. Poznanstva postaju prijateljstva. Prijateljstva prerastaju u partnerstva, a ponekad i u potpuno nove zajedničke projekte.

Poslednjih godina mnogi ljudi dobili su mogućnost da rade na daljinu. Međutim, zajedno sa tom slobodom pojavio se i novi izazov. Ljudima je i dalje potrebno mesto na kojem mogu mirno da se koncentrišu, održe sastanak ili provedu nekoliko produktivnih sati bez ometanja.
Ako zbog toga svaki put moraju da sednu u automobil i odu do coworking prostora, veliki deo prednosti rada na daljinu jednostavno nestaje. Kada se takav prostor nalazi na svega nekoliko koraka od kuće, ljudi ponovo dobijaju ono što je najvrednije — vreme.
A vreme se gotovo uvek pretvara u nešto mnogo važnije.
U vreme provedeno sa porodicom. U odmor. U fizičku aktivnost. U nove ideje. U sve ono za šta nam obično nedostaje samo nekoliko dodatnih sati tokom nedelje.
Upravo zato se danas širom sveta sve više govori o wellness arhitekturi.
Po mom mišljenju, njen glavni cilj nije da stambeni kompleks učini lepšim ili tehnološki naprednijim. Dobra wellness arhitektura pomaže ljudima da donose zdravije odluke, a da pritom ne moraju svakoga dana da se bore sami sa sobom.
Ona ne tera ljude da više šetaju.
Ona jednostavno čini šetnju prirodnim delom života.
Ona ne tera ljude da se bave sportom.
Ona jednostavno uklanja prepreke koje stoje između čoveka i aktivnog načina života.
Ona ne primorava komšije da se upoznaju.
Ona stvara okruženje u kojem se poznanstva rađaju prirodno.
Kada jednom počnete da posmatrate stambene projekte iz ove perspektive, potpuno se menja i način na koji razmišljate o nekretninama.
Dom više nije samo skup kvadratnih metara.

On postaje deo okruženja koje svakoga dana, gotovo neprimetno, oblikuje način na koji živimo.
Upravo zato, dok smo razvijali koncept Zen Gardens, nismo razmišljali samo o arhitekturi, inženjerskim rešenjima ili izgledu kompleksa. Mnogo važnije bilo je jedno drugo pitanje: Kakve će navike ovo mesto podsticati pet ili deset godina nakon što se ljudi usele?
Da li će stanari više vremena provoditi napolju?
Da li će šetnja postati prirodan deo njihove svakodnevice?
Da li će se deca zajedno igrati u dvorištu?
Da li će postojati mesta na kojima će ljudi moći da rade, odmaraju se i upoznaju svoje komšije, svega nekoliko koraka od svog stana?
Da li će manje vremena provoditi u saobraćaju, a više sa porodicom, prijateljima i u stvarima koje su im zaista važne?
Verujem da upravo tu počinje prava wellness arhitektura.
Jer velike promene retko nastaju preko noći.
Prvo se menja okruženje.
Zatim se menjaju naše navike.
A na kraju upravo te navike, korak po korak, menjaju naš život.

Kada smo počeli da razvijamo koncept Zen Gardens-a, većina razgovora vodila se o rasporedima stanova, tehničkim rešenjima i infrastrukturi.

Ali u jednom trenutku promenili smo perspektivu.

Počeli smo da postavljamo drugačije pitanje:

Kako treba da izgleda dom u kojem će čoveku biti prijatno ne samo tokom jedne nedelje odmora, već narednih dvadeset godina života?

Upravo je to pitanje uticalo na većinu odluka koje smo doneli.

Od kvaliteta vazduha i zvučne izolacije do zajedničkih prostora, vrtova, zona za sport i mesta za odmor.

Verujemo da dobar dom nije onaj koji impresionira na dan kupovine.

Dobar dom je onaj koji brine o vama i godinama kasnije.

Jer posle nekoliko godina većina ljudi više ne obraća pažnju na to koliko je more udaljeno.

Ali svakog dana primećuju kvalitet svog života, zdravlja i energije.